Vitez dragog izgubljenog sveta

Mirka Zogović

Iako bi se moglo mnogo toga reći, ja neću govoriti o onom privatnom, strogo ličnom, o našem dugogodišnjem i neprekidanom porodičnom prijateljstvu s Izetom Sarajlićem. Ja bih da govorim o ovom pesniku upravo kao o – prema rečima jednog italijanskog novinara –“vitezu dragog izgubljenog sveta” (Il Cavaliere del dolce mondo perduto).

Želela bih da vam kažem nekoliko reči o Izetu Sarajliću i Italiji. Ponešto bi se dalo kazati o Italiji u Sarajlićevoj poeziji i prozi, odnosno o italijanskim gradovima i italijanskim pesnicima, posebno o pesniku Alfosnu Gatu, s kojim je Sarajlić drugovao, kome je posvetio nekoliko prelepih pesama, a godine 1997, u rodnom Gatovom gradu Salernu, obelodanio i njihovu prepisku, što će potom imati velikog odjeka. Međutim, čini mi se da je neophodno govoriti upravo o mestu Izeta Sarajlića i njegovom značaju po Italiju u poslednjih sedam – osam godina. Naime, slobodno se može reći da je u poslednje vreme Sarajlić jedan od najpopularnijih, ako ne i najpopularniji strani pesnik u Italiji. Pored pesama objavljenih u novinama i časopisima, pored intervjua i raznih napisa o njemu, pored njegovih predgovora knjigama drugih pesnika, u tri poslednje godine prevedene su tri Sarajlićeve zbirke poezije: Il libro degli addii, Napulj 1998, u prevodu Silvija Ferarija; 30 Febbraio, Napulj 2000 (prevod i predgovor Silvio Ferrari) i Qualcuno ha suonato, Salerno 2001, u ediciji Poesia come pane (Poezija kao hleb), s predgovorom Eri De Luke – 150 pesama pisanih u periodu od 1948. do 2000, u prevodu (kritika kaže sjajnom) Rafaele Marcano i Sinana Gudževića. U pripremi je i četvrta knjiga, ovog puta ratna prepiska s Eri De Lukom. Godine 1997. od Fondacije-laboratorije “Mediterraneo” Sarajliću se dodeljuje tek uspostavljena nagrada “Sarajevo”. Za zbirku Qualcuno ha suonato, kao i za celokupni njegov književni rad, krajem prošle godine dobija prestižnu nagradu “Alberto Moravia”. Biva proglašen počasnim građaninom Salerna, ali ključ toga grada neće primiti, kao što ni “velikoj fešti” tim povodom, nažalost, neće prisustvovati, isto tako kao što, prvih dana maja, neće čitati svoju poeziju u Milanu, Pistoji, Napulju, Salernu i Mačerati, kako je bilo najavljeno.

Ovih poslednjih godina Sarajlić je, u društvu s Tadeušom Ruževičem, s najvećim brazilskim pesnikom Ledom Ivom, s Tomažom Salamunom, s pesnicima iz Palestine, Čilea, Ekvadora, s Matvejevićem i Gudževićem, proputovao Italiju, izuzetno uspešno recitujući i razgovarajući s publikom. O tim putovanjima postoje i anegdote koje je on pričao prijateljima. Kad je prvi put posle rata došao u Italiju, molio je – kao sin železničara – da mu organizuju projekciju Đermijevog slavnog filma Il Ferroviere, iz pedesetih godina. Ne znamo da li mu se želja ispunila, ali znamo da mu je italijanski sindikat železničara uputio poziv da letuje u Italiji. U Salernu je, vraćajući se preko glavnog trga s neke zvanične večere u društvu drugih slavnih pesnika, nekim momcima šutnuo loptu, i to očito vrlo spretno. A, otamo, kako sam Izet veli, povici: “Bravo Izet, bravo Izet!”. Osim svega ostalog, Sarajliću svoje pesme posvećuju italijanski pesnici, pa i italijanski studenti.

Italijanska kritika ga, gotovo jednodušno, proglašava jednim od najvećih živih pesnika (Pijetro Andrea Aničeli iz “Corriere del Mezzogiorno” prenosi mišljenje italijanskih književnih krugova da Sarajlić zaslužuje i Nobelovu nagradu). Kritičari ističu Sivi vikend kao prelomnu zbirku u razvoju celokupne posleratne jugoslovenske poezije, uočavaju Sarajlićevo kolebanje izmedu tradicionalnog i modernog i, istovremeno, s postmodernističkom autoironijom, prijanjanje uz proživljenu svakodnevicu... Takođe naglašavaju ko je od velikih pesnika prevodio njega, a koga je od ruskih prevodio on.

Popularnost Sarajlića kod italijanske publike jednim delom može se tumačiti i prijemčivošću i otvorenošću njegove poezije: ovaj pučki pesnik (njegov omiljeni izraz) pleni Italijane, čiji pesnici još od 1130. godine prvenstveno vode računa o formalnim aspektima poezije i čiji je poetski jezik naglašeno retorizovan.

Međutim, za italijansku publiku i italijansku književnu kritiku Izet Sarajlić je, pre svega, pesnik opsednutog Sarajeva, pesnik “grada mučenika”, koji, kako vole da ističu, on nije hteo da napusti i – pesnik opšteljudskog prijateljstva. Izet Sarajlić je glas one multikulturne i multietničke Bosne, glas otpora svim nacionalizmima, ironično-melanholični glas “viteza jednog dragog izgubljenog sveta”, pa slobodno mogu reći – glas antifašizma.

Dovoljno je pogledati teme i naslove književnih susreta na kojima je Sarajlić učestvovao: i stihom i građanski angažovanom i polemičkom rečju, pa se uveriti šta je sarajevski pesnik značio za Italiju: Poezija protiv rata – “Može li poezija spasiti svet?”, Rat i mir – Nužnost razuma, Svet: više od onoga kako nam izgleda. Uostalom, i nagrada “Moravia”, osim za književnost nagrada je i shodno i imenu koje nosi – za građansku hrabrost i angažovanost. Indikativno je da među 130 italijanskih sajtova na kojima se može čitati o Sarajliću postoji i noglobal, što je adresa prevashodno mladih, onih između 18. i 24. godine.

A šta je ta i takva Italija značila Izetu Sarajliću? Ne smemo smetnuti s uma da Sarajlić odlazi u, sad već Berluskonijevu Italiju. Ali njega poziva, nagrađuje, o njemu piše, čita ga i sluša ona druga Italija, leva, levičarska (svakako, ne mislim na leve, socijalističke vlade), rekla bih – Italija solidarnosti.

Kao odgovor na ovo pitanje neka mi posluže, doduše, bez dobijene saglasnosti samoga pesnika, nekoliki redovi iz jednog Izetovog pisma:
“...obrnite-okrenite, oni i dalje, i po svemu sudeći jedini u svijetu, protestuju protiv društva kome se danas dive čak i bivši članovi centralnog komiteta. Uopšte, iz Italije se uvijek vratim kao da je još 1951. godina i da metak koji je prošao kroz Ešino srce još ima cijenu”.

Izet Italiji – vitez dragog izgubljenog sveta, a Italija Izetu – osećanje da možda nije sve bilo uzalud!