Hatidža Dizdarević-Krnjević
Izet Sarajlić proglasio se Don Kihotom i očajnikom “koji uprkos svemu vjeruje u pobjedu Dobrote”. Znao je cenu tog izbora. Njegovo ime, davnašnja tema naših dosetki, znači na turskom slavu i veličinu, u njegovo prezime ugrađena je imenica otmenost – saraj – deo koji se smatra osnovom iz koje je izvedeno ime Sarajeva, grada koji je on opevao i oplakao, u kojem je voleo i tugovao, trpeo zulum mahnitog nasilja zajedno s njim, bolovao i u grob legao. Sarajlićeva biografija je jedna od onih što su upisane u istoriju i književnu kulturu Sarajeva i Bosne i Hercegovine. Svoje čestite i durašne sugrađane ogrnuo je toplinom ispisujući njihova imena u posvetama u danima ratne studeni i pustoši. Iz njegovih poslanica slavnim prijateljima iz velikog sveta nastanila se u gradu jedinstvena književna kolonija. Bio je on neobično bogat čovek. Čije još stihove naseljavaju prijatelji sa dalekih strana, gde još stanuje zauvek zajedno društvo mrtvih i živih pesnika, Visocki i Encensberger, Paul Vins i Brodski, Okudžava i Gudžević, Blaže Koneski i Kajetan Kovič? Gde ako ne u tim kućama od stihova? Sve ih je Sarajlić držao uza se i čuvao, jer to blago ne pada s neba niti se ti darovi kupuju, to treba zaslužiti i steći.
Znamo se, izgleda, oduvek. U danima brucoškim mi smo, skloni emocijama prema poeziji ljubavi, hrlili na književne večeri začarani lepotom njegove izabranice Ide i magijom javnih ljubavnih izjava Sarajlićevih po iskrenosti i neposrednosti, po nekoj osobenoj čednosti neuporedivih, što ni kasnije, ni u najgorim danima ratne pomame nisu izgubile ništa od one prvobitne duboke privrženosti, sve do i posle Idine smrti 1998. godine, i do razgovora s njom post mortem po kiši na groblju Lav, gde sada počivaju oboje, zajedno kao uvek. To nije “metafora”, to je činjenica.
Ko je doživeo, ne može da zaboravi večeri u ubavom gradiću Strugi i tiho pevanje i meko izgovaranje stihova one divne Ljermontovljeve balade koja je godinama bila metafora Sarajlićeve melanholije. Ritual je započinjao našim molbama, Sarajlić se branio formulom “treba mi još malo”, što se odnosilo na vino, potom bi nastupio tajac, pa glas našeg pevača da nas uvede u tišinu zvezdane noći balade koja sluti smrt.
Ovih godina zaredom umiru, u staroj zemlji Bosni i u gradu Sarajevu, slikari, književnici, novinari, režiseri, profesori, muzičari, sportisti, umiru takozvanom prirodnom smrću, što bi trebalo da znači da je ratno ubijanje bilo neprirodno, mada ga ipak i zadugo niko nije zaustavio, te je zadobilo status neke razgoropađene prirodne stihuje. I svima kao da je laknulo, a tu je bila od pomoći i ona izopačeno skrojena teorija (pripisana Andriću) o “zemlji mržnje”, zlopaka obmana, koja je našla svoje mesto i u rečniku zapadne diplomatije.
Mom školskom drugu (iz gimnazijskih dana u Prijedoru), koga više nema, Sulejmanu Grozdaniću, profesoru arapske književnosti na Univerzitetu u Sarajevu, bilo je prirodno da se sažali i nad sudbinom knjiga; 1993. objavio je tekst “Knjiga, pepeo”, s jasnom asocijacijom na Danila Kiša kome je i posvećen. “Sekirljiv čovjek”, kako je govorio o sebi, opisuje žrtvovanje knjiga na čijem će se plamenu promrzli ogrejati, a zarobljen zapravo željom da pepeo preda vodi, “da duh knjige spokojno otplovi do neke daleke doline mira” i tu ponovo oživi, ili da pepeo saspe u urnu i na njoj napiše sve podatke, ime pisca i naslov, mesto i vreme spaljivanja. Nije se ogrejao, niti je mogao da prežali.
“Sekirljiv” je bio, to jest duševan i moralno osetljiv i Izet Sarajlić. Kad se danas pročitaju njegove knjige stihova i lirske proze, kao grad stoje dve institucije, ljubav i prijateljstvo, što nisu samo “teme”, već pre i poviše svega, dva načela i dve vrednosti života, inače ih ne bi bilo ni u poeziji. Bio je veran toj humanoj religiji svim svojim bićem i u svim nesrećama, i do poslednjeg daha znao je da čuva i brani to veliko dobro svoje prirode i svog života. Sve su njegove milošte bile autentične i pristupačne svačijem osećanju. Nije bio ravnodušan prema kritici nesklonoj njegovoj poetici, ali pesnički rukopis nije menjao ni primeravao modernom uzoru ili modi. Stihovima su vladali oni isti izvorni zakoni dobrote i družbe među ljudima koji upravljaju uljuđenim životom.
“Samo rat ne zvoni
kad ulazi u domove ljudi.
Uđe kao da je to njegovo pravo.”
(“Neko je zvonio”, 1965)
Drugi svetski rat unesrećio je sve, pa i njegovu porodicu i mladost ne samo jednog naraštaja. Sarajlić nije bio čovek koji bi potražio mir u zaboravu, naprotiv, pamćenje je trebalo da sačuva istinu o zlu koje je pohod fašizma naneo ideji čovečnosti i životu samom. I svoje najbolje intimističke ispovesti položio je na tamni fon tragedije onih što su “Rođeni dvadeset treće, streljani četrdeset druge” i time svoju ličnu sreću zauvek spojio sa sudbinama žrtava, njihovu patnju prihvatio kao svoju, rasporedio svoju ljubav na svakog od njih, bez traga pretvaranja, s bolno iskrenim čovekoljubljem. Takav je bio on, nikad ravnodušan.
Proleće 1992. početak je poslednje decenije Sarajlićevog života koja se zatvorila sedamdesetim rođendanom, desetogodišnjicom od početka rata i nagradom koja mu je tom prilikom pripala. Aprila 1992. Sarajevo je postalo veliki trg prvih i potonjih žrtava masovnog umorstva kakvo svet nije video.
Kad se još nije ni slutila dužina trajanja zlostavljanja, pojavila se Sarajevska ratna zbirka Izeta Sarajlića, prva knjiga poezije (nastala u prva tri meseca rata) objavljena avgusta 1992. u Sarajevu, a potom u Ljubljani (1993, 1994) i u Beogradu u izdanju nezavisnog Radia B92 (1994). Dopunjeno izdanje štampano je 1995. i korespondira, tematski i značenjski, sa narednom zbirkom Knjiga oproštajâiz 1996. Pesme tih ratnih i poratnih zbirki, delom nekrologijum, sastavljaju dramatičnu istorijsku i ljudsku priču u kojoj se Sarajlić oprostio od dragih ljudi s obe strane života, i sve što je voleo i što mu je ispunjavalo život a što je rat zdrobio, ispratio je strofama žalosnim i rečima zahvalnosti. Ali postoji i drugi plan, postupak kad je čovek velikog srca stavio tačku i podvukao crtu, razlučio dobro od zla. Ispred crte ostali su oni koji su u teškim vremenima proneverili pojam prijateljstva i moralnih normi i pokazali da više ne zaslužuju dobru reč. Doživeo je poniženje pravog ropstva i smrt slobode, razorenje svih ljudskih zakona za koje je verovao da su neprikosnoveni, video je sve svetinje koje je murtat-tabor bacio pod noge, i sve to što spada u istoriju beščašća odbacio je na tu stranu. Sarajlić je imao snage da sirovu i čemernu istinu glasno artikuliše i učini kraj i ličnim zabludama o postojanosti instituta prijateljstva, o praštanju koje bi trebalo samo da zakloni nepopravljive etičke i ljudske prestupe. I to je bio mučan i častan čin samooslobađanja. Logikom tog postupka, stihovi Sarajlićevi vratili su red u pojmovnik izvornih vrednosti na kojima se drži uljuđen poredak, a svemu što tome protuslovi nije priznao pravo na postojanje. Na vreme, s gorčinom ali bez žaljenja, odbio je od sebe sve propovednike mržnje i deoba kojima je nekada poklonio poverenje, oprostio se s njima trpkom ironičnom rečju, poimenice. Postoji, međutim, u toj mračnoj slici jedan izuzetak, molitva upisana u drugo izdanje Sarajevske ratne zbirke pod naslovom “Tražim pomilovanje”:
Zbog zlata njene poezije,
zbog starog prijateljstva,
tražim pomilovanje
za obmanutu rabu božju Desanku
koja je do kraja ostala da sjedi u prvom redu
i da aplaudira ubicama
I to je mogao da napiše Izet Sarajlić, s mirom, na visini svog ljudskog integriteta, čistih ruku i obraza. I to je ta bitna, izvorno plemenita crta njegova.
Davne 1955. objavio je čuvenu pesmu “Posveta” svojoj jedinoj ljubavi. Posle njene smrti i nakon više od četrdeset godina, taj glas prihvatio je teško bolestan i ugašenog vida pesnik Husein Tahmiščić, kome je u tom času bila ostala još godina i po života. Napisao je “Posvetu” Idi Kalaš Sarajlić kao uvod u čitanje Sarajlićeve knjige 30. februar (1998). Književna finoća toga teksta, prijateljska a uzdržljiva emocija, mera u svemu rečenom, sačuvali su dostojanstvo imena ljubavi u jedinstvenom opisu doma Sarajlića u kojem ona vlada. Poslednja rečenica Tahmiščićeve “Posvete” glasi: “Hoću da verujem kako će jednog dana u ovaj grad doći ljudi koji će bez ostatka shvatiti smisao ljubavi i podići joj spomenik”.
Ako je neko za vremena otkrio značaj kulture ljubavi, otkrio je Izet Sarajlić. To je temelj na kojem je on sagradio sve i u životu i u umetnosti, i sve što je nesebično predavao drugima. Branio je to dobro sa strašću i uporstvom pred kojima se treba pokloniti.
“Sad nek spavaju svi naši mili i besmrtni”.
(“Sarajevo”, 1961)
No comments:
Post a Comment