Nisam spreman za Beograd

S obzirom na moje godine, verovatnije je da više neću dolaziti. Valjda će me pravi Beograđani shvatiti, nema tu šta da traži literatura. Bio je prisutan uvek neki fluid između mene i mojih italijanskih čitalaca, neka intimna, gotovo ljubavna veza. Oni su prema meni gajili neku vrstu plemenitosti, i razumljivo je da se čovek obraduje i seti se normalnog doba čovečanstva. Bez obzira na to što su mi celog života lepili razne etikete - bio sam i velikosrbin i boljševik i svašta sam bio, ali, u suštini, čitav sam život bio antifašista. Ja sam dete onog rata, meni su Italijani streljali brata, sestre su mi,čim su napunile osamnaest godina, odveli u logor. I normalno je da te raduje nagrada koja nosi ime jednog od najžešćih antifašističkih pera koje je Italija imala - kaže za "Glas" najznačajniji živi sarajevski pesnik Izet Sarajlić, povodom prestižne nagrade "Alberto Moravija" koja mu je nedavno dodeljena.

Rekli ste jednom prilikom da živimo u veku u kojem je teže nositi uticaje i da nema mnogo pisaca koji nešto znače.

Sarajlić: Otkako je Bukovski postao neka vrsta orijentira za mlade, čini mi se da je i literatura krenula stranputicom. Nemam ništa protiv njega, bio je jedan od najpopularnijih pisaca ovog vremena, ali on, ipak, nije bio ta veličina. Ne može neki pisac, poput Handkea, koga su mediji izbacili na površinu, biti zamena za Štefana Cvajga. Postoje orijentiri, postoje ljudi poput Moravije, Kamija, Nerude, koji su mogli pokretati razne stvari. Sad je toga sve manje. Sve je pomereno. Mi smo kao deca morali znati barem stotinak književnih imena, danas nisam siguran da deca znaju išta od toga.

U toku ratnih godina bili ste veoma kritični prema Beogradu. Da li se danas taj stav izmenio?

Sarajlić: Beograd je bio nekakav emocionalni deo sveta, za koji smo mislili da je naš. Međutim, dok smo bili opkoljeni u Sarajevu, javljali su mi se ljudi iz celog sveta, ponajmanje iz Beograda. Da je neki moj prijatelj bio u takvom logoru, javio bih mu se makar nebeskom linijom. Mada ima ljudi koji su spasili čast Beograda i tih ratnih godina. To su pravi Beograđani, zahvaljujući kojima sam ja imao utisak da nismo skroz zaboravljeni. Moram pomenuti Rada Konstantinovića i ljude slične njemu.

Postoji li mogućnost da dođete uskoro u Srbiju, odnosno Beograd?

Sarajlić: Ne verujem više da sam spreman za Beograd. S obzirom na moje godine, verovatnije je da više neću dolaziti. Valjda će me pravi Beograđani shvatiti, nema tu šta da traži literatura. Sve što želim je privesti ovo telo časno kraju, ovu trabakulu, koja je ostala od brodića ili čamca, dovesti do obale bez nekih velikih zaokreta koji bi me posthumno mogli koštati.

Preuzeto iz Glasa javnosti, 29-30. novembar 2001., Beograd, Jugoslavija.