Na vest o smrti Kika Sarajlića

Pero Zubac

1
Zar ti se ne čini,
ako ima boga,
da je smrt mogla da sačeka,
do devetoga.
Ako ne zbog tebe,
onda zbog Eša
i onih rođenih
dvadeset i treće,
ionako će celo Sarajevo
tih sedam dana
donositi cveće,
samo cveće,
tu gde sada spava
i divni deo moje
mladosti zlatne
na Groblju kod Lava,

tu gde i Šiba moj dragi
bere smokve rajske
o kako samo
nedohvatne.

U ove crne dane,
zloslutne, majske,
moja ti ruka
iz daleka maše.

I srce moje
malu hvalu šapuće

za one koje smo voleli,
za sve naše

2
Ti ode Sarajliću u vrtove rajske
pred sivi vikend, noći majske,

dok ti je, možda, mlaka, u snu,
kap kiše trebinjske pala na usnu.

Sve što smo bili, dok skupa besmo,
ja, evo, kanim sačuvat pesmom,

u koju, zaludno, salivam rime
jasne i zvučne kao tvoje ime,

dok te ispraća, slutim, evo,
tužno i celo Sarajevo.

3
Crnog li dana za braću po peru,
kako li je Mariću u Ekseteru,

kako je Stevanu Raičkoviću
u ova jutra što crna sviću

jer srećem, u nesnu, ranom zorom
sve majske dane s crnim florom.

4
Ide smrt s kosom crnim bregom sna,
po kog je pošla samo ona zna.

Tope se životi kao grudve snega,
smrt s kosom hita duž crnog brega.

Sleteće na krov, jutros, dve bele rode,
s njima vest iz radija i Izet ode.

Sve nas je manje. O, kosa kosi,
što noć sačuva, to dan nosi.

Plaču mornari s Wester Plate
dok noć ispraća crne svate.

5
I mislio sam da ćemo se sresti
i kao nekada za sto sesti

i dugo ćutati i reći pokoju
o strahu i o nespokoju.

Znali smo sledi vreme plača,
evo fašizam ponovo korača,

a naš je stroj proređen dobrano
i da se odupremo nije nam dano.

6
Kad nebo moju braću uzima
i deo mene ode sa njima.

Sve manji bivam, prozračna leća,
i sam se topim kao sveća.

Kad dođe vreme za večna lovišta,
da l će od mene ostati išta

ili će smrt, kao što sam snio,
doći po senku onog što sam bio.

7
Izađe i ti iz ovog mraka
i ode do svojih, do Pasternaka,

i do Seljvinskog i do Nerude,
u gustu tišinu, među ljude.

I dok se u nama sve većma ruši
tebi je, slutim, toplo duši.

I na toj zvezdi gde sad snuješ
znam da i ove reči čuješ

koje ispisujem gorak i tihan
a ti se, potajno, smešiš iz stiha.