Miting na Trgu konstitucije

U senci tolikih grobova možda je zaista deplasirano govoriti o poeziji.
Deplasirano? Koješta. Baš tu je važno to ko smo i šta smo.
Pretplatnici na popodnevnu votku u "Kameralnoj" ili nešto više?
Zagovornici mutnog ili borci za jasno?
Nadrealistima je lako, oni će ionako izmisliti da su oni najzaslužniji.
Najzaslužniji što je voz literature stigao u 8, ne u 10.
Najzaslužniji što se stihovi čitaju i u klozetima.
Najzaslužniji za pomeranje granica senzualnosti.
Sve je to, međutim, samo teorija, a ja vam govorim kao praktik,
koji je obišao prilično sveta, iako nikad ne skoknu na Arktik.
Sa stažom od trinaest godina i hiljadu i jednim poljupcem.
Sa suncem u glavi, pa makar to bilo i neko jesenje sunce.
Pesnici Varšave, koliko mi je o vama govorio Petar Vujičić.
Pesnici Varšave, neka stihovi ponovo budu bataljoni.
Pesnici Sarajeva, kada pevate neka sve zvoni.
Pesnici Moskve, Havane. Pa ja vam ovo ne govorim kao neki Konfucije.
Ja prosto moli, slučajno ovde, na trgu Konstitucije,
molim da u takmičejnu sa životom unapred ne predajemo bitku,
u takmičenju s topolama, u takmičenju sa samim sobom.
Pre pesme uostalom bila je samo duša.
Ista i kod Ženje i kod Izeta i kod Tadeuša.
Pre pesme i posle nje išli su pariški i čiji sve ne komunari,
arhitekte su imale pune ruke posla i zato su možda njihovi honorari
u odnosu na pesničke bili basnoslovni.
Trebalo je ponovo izgraditi stanove za drugove i panove.
Trebalo je ponovo u život ljudi uneti zavese i lustere.
Trebalo je ponovo naviknuti ljude na ormare i stolove,
na banje i holove.
Sad šta lakše nego biti i avangardist i kontra,
mek kao noć ili gorak kao otrov,
ali kad se ginulo zar se pitalo ko je Maks Žakob ko Ljermontov,
ginulo se i tačka. Govornici su došli posle.
Ja i sam evo u ovoj varšavskoj noći
zaželeh da budem jedan od njih.
U ovoj noći na izmaku sebtembra.
A poslednji dani leta kao poslednji dani Pompeje.
I laste, uostalom, ako su to bile one, nisu li jutros čekale taksi za jug?
Da se razumemo, zbog njihove nadmenosti, ja im nikad baš nisam bio poseban prijatelj ni drug.
Od sto preostalih zlota, svejedno, dao bih im pedeset, za popunu garderobe.
To je ipak jednostavnije nego da im posvećujem posebne ode
i da ih zamišljam kako u nekom ptičijem lokalu igraju striptiz
i na pauzi, za šankom, piju rum i džinfis.
Nažalost, pisati je postalo isto tako teško kao i umirati.
Na svu sreću, pisati je postalo isto tako neizbežno kao i disati.
Kao uskočiti u neki voz za Tuzlu ili Krakov
i ponovo biti sentimentalan i lakom.
Sve ovo, mili moji domaćini, pa i to o lastama, neka vam prevede matori Pjotr.
Od poljskih reči, nažalost, ja znam samo desetak njih kao "bardzo" i "dobrze".
Ovde zvezde uostalom ionako nisu studirale lingvistiku.
Kome to govorim? Njima, vama ili sebi?
Vama ili sebi ili onoj koja sada spava
s knjigom mojih neizdatih rima kraj uzglavlja?
Varšava, 20.9.1962.