In memoriam

Radomir Konstantinović

Pri prvom našem susretu, posle stravičnog razaranja Sarajeva, ovaj čovek sa kojim treba da se oprostimo danas poklonio mi je knjigu koja se zove Knjiga oproštaja. Opraštao se on, u toj knjizi u krvavom Sarajevu, sa onima koje je voleo, sa prijateljima, sa gradovima. Ali nema tu nikakvog rastanka. Valjda zato što je rastanak nemoguć. Ljudi sa kojima smo živeli, to smo mi sami: mi smo naša sopstvena istorija. Kad bismo mogli, makar samo za časak, iz te istorije da iziđemo (ali zaista da iziđemo), rastanak bi bio moguć.

Ali to je nemoguće. Pogotovo je to nemoguće za Izeta Sarajlića. Svaku od pesama u Knjizi oproštaja diktiralo je nemirenje sa smrću, sećanje na drugove koji su ga napustili, neki zato što su umrli a neki zato što su se prodali - što je (tako on veli u jednoj svojoj oproštajnoj pesmi) isto: umreti ili prodati se. To je ono što smo gledali, Izet iz Sarajeva, opkoljenog, sam, zaboravljen od najbližih svojih beogradskih prijatelja (od njegovog Beograda, odjednom gluvog i slepog za njega - još uvek, mislim, gluvog i slepog), a ja iz Beograda koji je, svakim danom sarajevske agonije bivao sve tuđiji, neki grad u kome kao da sam se zabunom našao. To otuđivanje bliskog (čak pre svega onog najbližeg), bol zbog tog propadanja (umiranja ili samo prodaje), eto, to je bol zbog raspadanja našeg, Izetovog i mog, sveta, one “zajedničke kuće” u kojoj smo živeli.

Ne mislim ja na državu; misli na prijateljstvo, mislim na Izeta Sarajlića, koji je bio prijatelj nad prijateljima, veliki boemski naš drug, u svakom gradu, na svakom jeziku. To njegovo boemstvo (u duhu najbojle sarajevske tradicije) određivalo je i poetiku i praksu njegovoga pesničkog govora. Njegov boemski duh zahtevao je (i to nepopustjlivo) ono što je najrizičnije: ništenje granice između pesnika i njegove poezije, zahtevalo je poeziju i u životu, a ne samo u jeziku.

Volim ja tog Izeta, sjajnog demistifikatora “dubine”, tog majstora (ili anđela) dubine površine, a sve kao u prolasku, između dva susreta sa prijateljima, u Ohridu, u Mariboru, ili Cavtatu, u Beogradu, ovde vajlda najviše, najdublje (Izet Sarajlić veliki je Beograđanin), ali u koji, govorio je (čitao sam to u novinama, meni to nikad nije rekao), ne može još da dođe. Kao da mi, koji smo bili, i noću i danju to Sarajevo u krvi, nismo takođe taj Beograd. Makar i onaj manjinski. Ali Beograd.

Nas dvojica sreli smo se prvi put tek po velikom stradanju Sarajeva. Na dnu našeg prijateljstva jeste Sarajevo, krvavo, gladno, ubijano tri i po godine, pa to kao da se bez tog stradanja Sarajeva Izet i ja nikada ne bismo našli? Hvala neka je Sarajevu za Izeta Sarajlića. I hvala neka je Izetu Sarajliću za Sarajevo.