IZET

Đermano Senjanović

.... A uvečer sam se ništo vrtija po kući, nit san ja gleda televiziju, nit je ona gledala mene. Ništo smo u svađi. A onda san ja čuja di govori: “Umro Izet Sarajlić”. Ja se ukipija, onda je pogleda, kad je, stvarno je. Vidin Izetovu sliku. Sida glava, očale, stoji nagnut nad nikin stolon. A Izeta sam upozna u Sarajevu kad san prije koju godinu s vučjakom Benon nastupa na Danima Nenada Popovića, a onda smo seli u niku kafanu tamo na Baš Čaršiji, i Izet je priča o književnosti, o piscima, o svome životu, o prerano umrloj supruzi, o nepreboljenoj tuzi, o Triglavu, o Vardaru, o svemu. I tako je lipo govorija, ja san sve sve više širija oči i otvara usta, i bija bi ga do jutra sluša. Onda smo se viđali u Split, pa opet u Sarajevo, i čita san u međuvremenu njegove pisme, njegove knjige, i baš kad san se zalipija za njega, ode moj Izet, ode čovik, ode ljudina.

Nedeljna, Split, 10. svibnja 2002.