Filip David
Izeta Sarajlića sam sretao u Beogradu i pre svih ovih naših ratova, ali sam ga stvarno upoznao tek kada sam, neposredno po kraju opsade Sarajeva, došao u Sarajevo zajedno sa Mirkom Kovačem da održimo književno veče i pozdravimo naše sarajevske prijatelje. U prepunom Kamernom teatru, ustao je Izet i obratio se prisutnima: "Dozvolite da se poklonim našim gostima koji su toliko učinili za Sarajevo!" Osetio sam tada stid, veliki stid jer sam mislio tada, kao što mislim i sada da smo morali, da smo bili obavezni da za Sarajevo učinimo više, mnogo više, i to sam glasno rekao.
Našli smo se kasnije za večerom. Izet se raspitivao za svoje beogradske poznanike, nekadašnje prijatelje. I tada sam razumeo da su njegove reči zahvalnosti iskazane Kovaču i meni, istovremeno izražavale razočarenje u one koji su prijateljstvo, dugogodišnje prijateljstvo izdali, a to je ponekad velika, najveća izdaja, ova izdaja prijateljstva. Izet je nosio tu neprebolnu ranu, tu duboku tugu koja je išla podruku sa njegovom opijenošću životom, divnim pesništvom, u šta sam se proteklih nekoliko godina mogao uveriti jer je nas nove prijatelje, goste iz Beograda i sa drugih strana, sačekivao, provodio sa nama nezaboravne večernje časove uz inspirativan razgovor o pisanju, recitovanje svojih i tuđih stihova, uz čašu vina, pesmu, priče o proteklim i sadašnjim danima.
Ponovo prelistavajući Izetove pesničke zbirke prisećam se ovih nezaboravnih susreta, njegove iskrene ljubavi i topline, očaravajuće, iskrene nostalgije za onima koje je voleo i kojih više nema, za izgubljenim iluzijama. U prijateljstvo, kao i u poeziju unosio je čitavog sebe. Zato je i bio pravi prijatelj i veliki pesnik.
No comments:
Post a Comment