Kuća bez gitare
sama si rekla da ne vredi ni pare.
Tako: skupi se društvo.
Neko donese cveće, neko vino, neko prosto inje
koje zajedno s kaputom ostavi u predsoblju.
Na groblju
ljube se budući sustanari.
Neko izučava izotope.
Neko nekom viče: "Ti, tope!"
Neko, pijan, sanja nekakve monahinje.
Mi sedimo i pevamo:
Jesenje lišće,
O, my darling,
E dopo nove mesi,
Šta da ti kažem, moj stari druže,
Slavuje,
nekakve Ruže
i tako redom.
Za ta dva sata
sve drugo je zaboravljeno,
pa i to da je napolju zima,
zima neke godine između drugog i trećeg svetskog rata.
Uostalom, do sledeće oluje
možda i ona bi da čuje naše Slavuje.
No comments:
Post a Comment