Montre

U njemu bi se tako divno smestila radnja nekog remarkovskog romana.
Ipak,
u taj grad nikad neću sići.
Čak ni vino popiti u nekom njegovom bifeu,
po vojnički,
s nogu.
Tako, sve među nama i završiće se ovim mahanjem iz voza,
ali u ovoj noći i to ne liči li ipak na neku eklogu,
neku modernu eklogu bez frula i mimoza?
Ako vam je tako lakše, sve ovo, uostalom, možete zamisliti i kao razgovor,
razgovor jednog jugoslovenskog pesnika
srednje generacije
s jednim neutralnim gradom
s neutralnim planinama nerezervisanim ni za jednu sutrašnju gerilu.
Jedino zajedničko među njima to je taj Veliki Medved iznad njihovih glava.
Veliki Medved koji se, verujemo, nikad neće pretvoriti u nekog Velikog Gorilu.
Šefu stanice, međutim, očigledno da nije ni do kakvog medveda.
On gleda
što pre
da nas prosledi nekom drugom.
Zbogom
Montre.
Možda nekakav monter
i u tebi
jednom
čitaće me
s tugom.
Zbogom
Montre.
Kao da se nikad nismo ni videli.
A možda baš tu bih mogao jedino u miru
da provedem ovaj ostatak godina.
U miru,
u m i r u,
ali zar je to ono što želim,
što sam želeo dok sam pisao svoju socrealističku liriku,
svoju himničnu,
svoju melanholičnu,
svoju kako god hoćete liriku
dok su drugi propagirali
rokoko
i fiziku?
Zbogom
Montre.
Kao da se nikada nismo ni videli.
Zbogom?
Doviđenja.