Da nije imao oči, ličio bi ti na neku staru violinu.
Uostalom, možda si ga i izmislio, bar s nekim da podeliš taj dan.
S nekim svakako. ali on. Ne bi li bilo bolje da si ga pustio na miru?
A ti mu još i stihove.
Eh ti! Eh ti!
Lirik, ostaćeš uvek to. Neovisno od tekuće mode
oblaci će te uvek onespokojiti. Ljudi pogotovo.
Ovaj tu zaželeo se neke inostrane slobodice.
Sad bi bio sretan da u nekom selu tako
gacka po blatu i sluša domaće ptice.
Znaš po sebi:
deset italijanskih dana
(bilo je to tvoje prvo "inostranstvo")
bio si naprosto lud, kao padobranac bez padobrana.
Toneš, a nigde reči "mili".
Jest mi ga i to neko padobranstvo!
Ovaj tu čitav svoj život zuriće u redove vožnje.
I oni, redovi vožnje, u njega.
Njega ne. Žalim njegovu majku koja više uopšte ne može
da zamisli to lice puno dečačkih pega.
Jednog dana rekao joj je: "Sutra me ne čekaj".
Uzeo takci i pravo na stanicu.
Dugo, zajedno s njim, putovala je i zavičajna reka.
Ali i ona konačno ima svoju granicu.
Ovde, šta će kome njegove pesme,
njegovi uzdasi za tom rekom što osta u maglama.
Na buvljoj pijaci njegovu nenapisanu zbirku pod naslovom Jesen
sumnjam da će kupiti i jesen sama.
(Pariz, 1960.)
No comments:
Post a Comment