Saputnica

Petru Vujičiću

Voz Varšava-Krakov šibao je kroz poljsku jesen.
Ona je ušla u Radomu. Predstavila se. Studentkinja. Iz Gdanjska.
Posle cvrkutala nešto poljski. I sišla u Krakovu. Bez adrese.
Ali, na kraju, niti sam ja njen Balzak niti je ona moja gospođa Hanska.

To je sve što je bilo među nama. Taj komadićak poljske jeseni.
To njeno cvrkutanje. Ti jasenovi pokraj pruge. Jasenovi? Taj silazak.
Ja nisam Kazanova, nisam to nikada bio, ali u meni
bilo je lepo osećanje kad mi, na rastanku, dobaci: Pazite da vas ne proguta mrak!

I to je sve. Ja neću biti pored nje u vreme njenog prvog infarkta, kad joj se bude činilo da je sve krenulo naopačke.
Ja neću posećivati njen dom. Kad zbrajala svoje sede takođe biću daleko.
Jednoga dana ona će me možda zameniti s nekim pesnikom iz Turske ili iz Slovačke.
Vidi li kada u "Novoj kulturi" sliku Miroslava Valeka, možda će reći: Pa da, to tada ja sam i putovala s tim Valekom!

Ne mari. U mojim sećanjima ona će uvek ostati studentkinja. Puna snova.
Ona zapravo ne može ni da ostari. To je njena privilegija saputnice.
Sa njom, za čitav život, ja sam imao samo taj komadićak poljske jeseni pun kiše i jasenova...
Dobro je što nisam Kazanova. Sad bih još trućao besmislice!
(1962-1968)